Тржишта капитала: Основни термини Финансијско тржиште се састоји од примарних и секундарних тржишта. Примарно тржиште је оно на ком се нове хартије од вриједности иницијално пласирају и распоређују. Секундарно тржиште је оно на ком се хартије од вриједности купују и продају послије иницијалне дистрибуције. Финансијски инструменти којима се највише тргује на финансијским тржиштима су акције и обвезнице. Акције су цертификати о власништву који представљају удио акционара у капиталу акционарског друштва. Власнички капитал се дефинира као капитал који се перманентно користи у пословању и који не мора бити исплаћен уколико компанија није у ликвидационом поступку. Овај термин се често користи како би се означило власништво акционара. Неки облици акција су: обичне акције, преференцијалне акције и акције запослених. Обичне акције подразумијевају гласачка права на годишњој генералној скупштини акционара (AGM) и дивиденде, уколико компанија направи профит и уколико генерална скупштина акционара донесе одлуку да се дивиденда треба исплатити. Преференцијалне акције не подразумијевају гласачка права на годишњој генералној скупштини, али имају приоритет приликом исплате дивиденди. Компаније обично користе преференцијалне акције када желе додатно финансирање, али не и нове власнике који су у могућности да учествују у процесу одлучивања. Разликујемо: Кумулативне акције, које подразумијевају право да акумулирају неисплаћене дивиденде, као и приоритет над обичним акционарима у погледу исплата дивиденди; Партиципирајуће акције које додјељују право одређеним приоритетним дивидендама, као и дивидендама обичних акционара; и Партиципирајуће - обичне акције које комбинирају права обје врсте. Обвезнице су типичне дугорочне дужничке хартије од вриједности с доспијећем од најмање једну годину дана, купљене на тржишту од стране инвеститора који за циљ имају приход у облику камате. Продају их емитенти који траже финансирање. Емитенти могу бити државе (државне обвезнице), градови (општинске обвезнице) или компаније (корпоративне обвезнице). Обвезнице су изразито атрактивни облици хартија од вриједноснти, с обзиром да оне чине основу за стицање камате у складу с познатим временским интервалима, док се ресурси који су уложени у куповину могу, зависно од врсте обвезнице, вратити по доспијећу, или у ратама, заједно с каматом. Тржишта капитала се такође баве и другим облицима хартија од вриједности, укључујући опције, фјучерсе, терминске хартије од вриједности, гаранције, итд. Опција је уговор који имаоцу права додјељује, без обавезе, да купи (опција куповине) или прода (продајна опција) одређени износ финансијских инструмената по претходно преговараној цијени у току дефинисаног периода. Разликујемо куповину или продају финансијских инструмената по доспијећу (европска опција) од продаје и од прије доспијећа и по доспијећу (америчка опција). Термински уговори и фјучерси су уговори о продаји по будућем, одређеном датуму и датој цијени. Типично се користе за заштиту од тржишног ризика цијене или нестабилности девизног курса. Свим овим инструментима се тргује на тржиштима капитала и стога се називају: инструменти тржишта капитала. Укупна тржишна вриједност хартија од вриједности је њихова тржишна капитализација. То је производ тржишне цијене хартије од вриједности и укупног броја хартија од вриједности. Свака хартија од вриједности има номиналну и тржишну вриједност. Номинална (паритетна) вриједност је вриједност по којој је емитована хартија од вриједности, тј. вриједност која је написана на њој и одређена у периоду издавања. Стварна вриједност хартије од вриједности је међутим различита од њене номиналне вриједности. Тржишна вриједност је вриједност која се одређује на финансијском тржишту. Уколико је тржишна вриједност акције већа од њене номиналне вриједности, инвеститор је постигао позитиван финансијски резултат, познат као "ажија" у финансијама. Обрнут случај носи назив "дисажија". Осим приноса на капитал, људи инвестирају у хартије од вриједности како би обезбиједили дивиденду коју могу добити за дату хартију од вриједности. Дивиденда је онај дио нето профита компаније који се расподјељује акционарима. Разликујемо дивиденде које се исплаћују у новцу од дивиденди у акцијама (гдје се додатне акције са одређеном тржишном вриједношћу расподјељују умјесто плаћања у новцу). Када се вриједност дивиденде изражава у проценту, то се назива принос од дивиденди и представља омјер текуће годишње дивиденде по акцији и текуће тржишне цијене. Користи се као мјера инвеститоровог текућег приноса заснованог на дивиденди. Велике компаније теже да имају више приносе на дивиденде, док се мање компаније фокусирају на убрзане развоје, теже да имају мањи принос. Друга значајна мјера користи која произилази из инвестиције у хартије од вриједности је добит по акцији (EPS), што је индикатор заснован на омјеру нето профита акционарског друштва минус дивиденде на преференцијалне акције и укупан број обичних акција. Коначно, потребно је споменути двије специфичне опције за издавање хартија од вриједности: упис и IPO (прва јавна понуда акција). Прво је упис - загарантована куповина по којој потписник емисије пристаје да купи хартије од вриједности, уколико нико други не пристаје, и обавезује се уговором на куповину непродатих хартија од вриједности емитованих на примарном тржишту по договореној цијени. Други метод је куповина цијеле гаранције или дијела хартија од вриједности емитованих и продати их самом себи. IPO је прва јавна понуда акција свих категорија компанија.
